Dan po­sle ku­ka­vič­kog ubi­stva ru­skog am­ba­sa­do­ra u Tur­skoj An­dre­ja Kar­lo­va, iz sr­ca za­pad­nog slo­bod­nog svi­je­ta, iz Sje­di­nje­nih Ame­rič­kih Dr­ža­va, sti­gla je po­ru­ka do­stoj­na tog istog svi­je­ta, da je – ubi­ti am­ba­sa­do­ra „ok“, a da onaj ko je to uči­nio ni­je te­ro­ri­sta ne­go – voj­nik, ju­nak!?
Ko­lum­ni­sta nju­jor­škog dnev­nog li­sta „Nju­jork dej­li njuz“ Gerš Kun­tcman, pre­no­se­ći na pa­pir sta­vo­ve nje­go­vog svi­je­ta ko­ji ima ta­pi­ju i na slo­bo­du, i na de­mo­kra­ti­ju, na mo­ral, ko­ji je sa­vjest čo­vje­čan­stva, na­pi­sao je još da je am­ba­sa­do­ra tre­ba­lo i ra­ni­je ubi­ti, da za njim ne „li­je su­ze“, da je sa­da „prav­da za­do­vo­lje­na“.
Još je iz ze­mlje iz ko­je si­ja „sun­ce slo­bo­de“, ko­ja je uzor če­sti­to­sti i pra­vič­no­sti, svjet­ske prav­de, na­pi­sao i da je ubi­je­ni am­ba­sa­dor bio „otje­lo­tvo­re­nje po­li­ti­ke u okvi­ru ko­je su bom­be ba­ca­ne na dje­cu“, da je od­ma­zda uči­nje­na nad njim – „pra­ved­na“.
I ne sa­mo da je ko­lum­ni­sta is­pi­sao ove ga­do­sti, ne­go ih je ugled­ni nju­jor­ški list i ob­ja­vio, a od ta­da do da­nas, ko­li­ko sam bio u sta­nju da pra­tim, ni­je sti­gla vi­jest da se u ze­mlji slo­bo­de i de­mo­kra­ti­je ne­go ogla­sio, re­a­go­vao na ovaj idi­o­tluk. Ili se, mo­žda, ne­ki u Ame­ri­ci sla­žu sa sta­vo­vi­ma ko­lum­ni­ste Kun­tcma­na da je ubi­ti am­ba­sa­do­ra „ok“, a da je pu­ca­ti u le­đa čo­vje­ku ko­ga šti­te me­đu­na­rod­ne kon­ven­ci­je ju­nač­ko dje­lo? Pod­vig?
Od­mah po­sle ame­rič­kog ko­lum­ni­ste, ja­vi­li su se i ame­rič­ki sa­ve­zni­ci iz Ki­je­va, iz sred Ukra­ji­ne. Za­ni­mlji­vo, po­ru­ka ista. Ukra­jin­ski po­sla­nik Vla­di­mir Pa­ra­sjuk na­zvao je ubi­cu ru­skog am­ba­sa­do­ra – he­ro­jem. Isto kao i ame­rič­ki ko­lum­ni­sta.
Za­i­sta, šta je to s nji­ho­vim slo­bod­nim svi­je­tom? Šta se to de­ša­va sa ze­mljom u ko­joj je nor­mal­no na­pi­sa­ti i ob­ja­vi­ti da je ubi­stvo am­ba­sa­do­ra „ok“, a da je onaj ko­ji di­plo­ma­ti pu­ca u le­đa ju­nak, i da na to ni­ko ne re­a­gu­je? Da li će mo­žda i taj čin usko­ro bi­ti uvr­šten u stan­dar­de slo­bod­nog i de­mo­krat­skog po­na­ša­nja? Ili, mo­žda, to da je „ubi­ti am­ba­sa­do­ra” „ok“, va­ži sa­mo za ne­ke am­ba­sa­do­re, ru­ske re­ci­mo, a ka­da ne­ko na­pad­ne nji­ho­vog am­ba­sa­do­ra to on­da ni­je „ok“? I, da je to ta­ko pra­ved­no!
Zlu­ra­di, sla­vo­do­bit­nič­ki, osvet­nič­ki ko­men­ta­ri ubi­stva am­ba­sa­do­ra Kar­lo­va, sti­gli su i sa dru­ge stra­ne oke­a­na, iz još jed­ne od pre­sto­ni­ca slo­bod­nog svi­je­ta. Iz Lon­do­na, na­rav­no. Ta­mo je „Gar­di­jan“ na­pi­sao da je tur­ski po­li­ca­jac ko­ji je di­plo­ma­ti pu­cao u le­đa u stva­ri no­vi – Ga­vri­lo Prin­cip. Pret­po­sta­vljam da no­vi­na­ri „Gar­di­ja­na“ ni­su to­li­ko ne­u­ki da ne zna­ju da je Ga­vri­lo Prin­cip oku­pa­to­ra ubio nasred svo­je ze­mlje, što je­ste ju­nač­ki čin, a da am­ba­sa­dor Kar­lov ni­ka­ko ni­je bio oku­pa­tor u Tur­skoj, već di­plo­ma­ta, da Ru­si­ja ni­je anek­ti­ra­la dio Tur­ske i ta­mo po­sta­vi­la svo­ju oku­pa­tor­sku vlast. Zna­ju to oni do­bro, ali…
Is­pred Am­ba­sa­de Ru­si­je u Be­o­gra­du či­ta­vog da­na bio je red ča­snih lju­di ko­ji su do­šli da oda­ju po­čast ubi­je­nom am­ba­sa­do­ru. Za to vri­je­me oni ko­ji ni­su išli pred ru­sku am­ba­sa­du, ko­ji ne bi da bu­du ta­mo vi­đe­ni, ću­te. Ne­ma iz Be­o­gra­da, za­lud če­ka­mo, od njih ni ri­je­či osu­de onih ko­ji ve­le da je ubi­ti am­ba­sa­ro­da „ok“, i da je onaj ko­ji pu­ca u le­đa di­plo­ma­ti he­roj. Mo­žda je to no­vi stan­dard sa­vre­me­nog slo­bod­nog svi­je­ta, sa­mo mi o to­me ni­smo još oba­vi­je­šte­ni. Ubi­ješ am­ba­sa­do­ra, a on­da, umje­sto osu­de, do­bi­ješ apla­uz. Zbog to­ga što am­ba­sa­dor do­la­zi iz ze­mlje či­ja ti se po­li­ti­ka ne svi­đa.
Da li su i ovo, mo­žda, još neo­bje­lo­da­nje­ni stan­dar­di de­mo­krat­skog slo­bod­nog svi­je­ta, ko­je će­mo na pu­tu u taj svi­jet mo­ra­ti da usvo­ji­mo? Da se sa nji­ma po­mi­ri­mo? Da po­sta­nu dio na­še kul­tu­re i mo­ra­la? Za­što se iz Ame­ri­ke, iz slo­bod­nog svi­je­ta, ja­sno i gla­sno, ne ču­ju ri­je­či osu­de sram­nog tek­sta nju­jor­škog ko­lum­ni­ste? Ili, ta­ko mo­žda mi­sle i Ame­ri­ka i slo­bod­ni svi­jet?
I, je li nam je­di­na al­ter­na­ti­va svi­jet u ko­me se, sla­vo­do­bit­nič­ki, ili pri­kri­ve­no, sve­jed­no, sla­vi smrt, muč­ko ubi­stvo jed­nog po­šte­nog čo­vje­ka ko­ji je po­štu­ju­ći nor­me slu­žio svo­joj ze­mlji? Ka­kav je taj no­vi mo­ral, ta no­va sa­vjest, ka­kva je ta no­va slo­bo­da ko­ju nam ser­vi­ra­ju iz slo­bod­nog svi­je­ta? Ka­kav je taj no­vi svi­jet?
Je li to svi­jet u ko­me će Ga­vri­lo Prin­cip i ubi­ca am­ba­sa­do­ra, onaj što je čo­vje­ku pu­cao u le­đa, bi­ti iz­jed­na­če­ni? Ako nam je to bu­duć­nost u ko­ju ide­mo, on­da je bo­lje da osta­ne­mo ov­dje gdje smo i ova­kvi ka­kvi smo.
I, da… Šta je u či­ta­voj pri­či naj­blju­ta­vi­je i naj­od­vrat­ni­je? Ka­da o kr­vi, bom­ba­ma i ubi­je­noj dje­ci i prav­di pri­ča­ju Ame­ri­kan­ci i En­gle­zi! Zar ne?
wwwi­skra.co

Autor: Zo­ran Ša­po­njić